Српски књижевни гласник

Пустињак и Меденица. 585 мора се тражити сваки час. Треба поћи, поћи само, нигде не свртати, ником капу не скинути, никако гласа не пустити; него ићи тако преко дванаест брда. Смисливши то, реших се. Синовац малени, што је тек стоку почео истеривати на пашу, на мах викну, седе на постељи и замлата рукама. Викну:

— У воду, у воду Шаргане, та у воду! Ох браћо слатка помагајте !

Дед и сам поскочи, па мислећи да је на реци стаде ужасно брзо да довикује:

— Прво их нахрани, о мамлазе!

Јоаким виде како су им широко и ужасно отворене поспане очи; срце му јаче закуца. Дед леже, заспа, зајеца. Јоаким је мислио зашто им отац неће да умре. Потом сам спавао до ујутру. Потом рано устадох, натоварих кола сеном и пођох друмом. Дрва, река, брда, ливаде. Што би, би. После годину дана оде стари у шуму по дреа и тако идући сретне медведа. Лепо му стари скиде капу па га: поздрави најљубазније: О, кнеже шума буди тако пријатољ, — и кад ти се уклоним с пута, прођи куд си пошао! Медвед га поједе у трен ока: свог, до шубаре коју једино остави, те је укућани нађоше и пожалише што не могу по обичају спалити поштованога претка свог. |

У то време моје је име било Јоаким а не као у других што су наша старинска лепа имена. У то време ово је име звучало чудно у ушима мојих земљака; сада Јоакима има много и свеједно је бити Јоаким или Јован, али онда је то значило да су бизантиски свештеници прошли нашим крајем, покрстили сељаке, а новорођеној деци дали страначке називе. Није то сметало нашима да и даље моле се по шумама дрвеним киповима богова, нити да приносе жртве, нити да задрже свој стари поздрав: нека су нам бози на помоћи! Нисмо имали ни храмова ни свештеника који би припадали новоме богу. Једном су наши ишли у пљачку, били гоњени, потучени и онда су их морали примити, а после су их одгурнули од себе. Ишао сам у шуму и све сам мислио на миле наше словенске богове и на њихову децу, што су се обешена о једну руку о храстову грану клатила по вас дан. Али сам по нешто и знао о ономе од кога сам име као срам носио на сеоби. Дознавао сам од наших који су трговали или били најамници у Бизанту, па се после враћали у село, А