Српски књижевни гласник

590 Српски Књижевни Гласник.“ 1 близу, упутих се Николи. Тек је свитало кад сам стигао пред његову земуницу. И војник ми саопшти да је синоћ био мали напад јуришног оделења, да је командир скоро и легао и наредио да га не буде без нарочите потребе. Требало је, према томе, да останем поред земунице и да чекам. Јутро је било ведро, свеже и мирно. У нестрпљивом очекивању и седећи на малој троножној столици коју ми војник изнесе, окружен плитким, у разним правцима изукрштаним саобраћајницама, ја сам посматрао кривудаву, у камену усечену, линију рова са његовим траверзама и настрешицама од земље и малих цементом испуњених џакова, преко којих је, да маскира линију, набацано већ осушено, пожутело грање. Из тих ровова, као из распукнутих гробова, извлачили су се, погурено и један по један, војници мрачна, паћеничка изгледа, у спреми, под строгом приправношћу и са чутурицама у руци мрзовољно одлазили да се умивају. Владао је онај нарочити, привремени мир фронта кад ваздух још подрхтава од експлозије, кад се жури да се одахне, проживи неколико сигурних тренутака, кад се црне слутње умире и кад се претња смрти одмара да се мало после, опет успреми. Дижурни су опрезно али строгим гласом будили смену, која је неиспавана, буновна и натмурена излазила лењо из пасивног заклона, наредник је псовао и претио, један поранио авион. зујао је из даљине; а тамо преко препречних жица, крстина, непријатељских ровова укопаних међу шиљасте и оштре карте, усред кршева тамо у даљини и у зориној светлости преко бескрајних таласастих масива, оцртавали су се огранци Бабуне, плавила се Отаџбина. ја се потом дигох да прошетам танком, змијастом „стазом уздаха“, како се тамо називаху оне уске путањице што су служиле за шетњу у слободним часовима и које су официри у бескрајним тренутцима очајања, са мутним погледом у плаве даљине и сновима о слободи, временом угазили шетајући се горе доле. Затим, кад ми се и то досади, приђох опрезно прозорчету Николине земунице и угледах га опруженог на пољском кревету, покривеног шињелом, са капом на очима. На једном он се грчевито прући, крикну, пробуди и звераше, али ме не спази. И као збуњен и мучен сном који није упамтио он се избуљено загледа у зид па поново спусти главу. Још је било врло рано и светлост је кроз сасвим мали и четвртаст прозор, који је личио на