Српски књижевни гласник

. У Гостима. 501

апсански улазила бојажљиво у земуницу, као да очитује умор официра коме је после тако тешке и ризичне ноћашње службе још требало мрака и сна.

Почеках још мало, па, неиздржљиво нестрпљиво, гурнух врата која зашкрипаше. Он се трже љутито, загледа се, познаде ме, скочи (спавао је обучен) па се загрлисмо. Пошто ме пусти и измаче се он понова прискочи па ме притиште на своје груди.

·— О благи Боже, нисам се надао, хвала ти. — Плакали смо обојица.

— Зашто се ниси надао 7

— Па, знаш какви смо данас.

У оном узбуђењу ја несмотрено пожурих да га обрадујем:

— Молим те, пре свега, ево новца, донео сам ти.

Он ме погледа благо — прекорно па ми хитро задржа, руку којом сам се машио да тражим новац.

— Баш си смешан, побратиме. Остави то, не треба ми. Ти ми требаш.

— Па шта је, брате, говори. Како си потавнео !

— Полако, седи, пуши. Па кад си пошао, како си путовао, шта радиш 2

И опет не чекајући одговора на које од својих питања: Колико имаш осуства 7

— Три дана без путовања.

— O баш ти хвала. Провешћеш све код мене7 Нећеш у Солун 2

— Не мислим. Шта је код куће 2

Он ме погледа ћутећи па не скидајући руке с мојих рамена:

— Све ћеш редом чути.

— АД синоћ си имао напад 7

— јест, и то је због чега сам те звао. Дошао си баш кад треба.

Па пошто седосмо он отпоче:

— Болестан сам ти; тешко спавам, сваки час будим се. Болови у ногама... ноге су ми пропале, а глава... као да на њој имам оловну капу која ме притискује и не да ми да мислим. Док сам био у резерви, имао сам један разговор с командантом пука и очекујем велике непријатности. ја сам, да кажем, против ових излишних, делимичних Њнапада,,.