Српски књижевни гласник

592 Српски Књижевни Гласник.

трпимо губитке, резултати никакви, па поводом тога. Али, веруј ми, не мучи ме оно што сам тада казао, већ што нисам говорио сасвим онако као што мислим да треба да говори поштен човек.

Он је седео према мени, препланула лица, огрнут блузом, са простом војничком шајкачом на глави и Карађорђевом. звездом на грудима, без палетушка и осталих официрских знакова. А ја сам с дивљењем гледао у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: Колико овај старешина пун снаге и простоте, мора уливати поверења људима које води. |

— Ти знаш, — настављао је он, — сви смо данас нервозни. Не можеш мирно“ да говориш, не можеш да владаш собом, не можеш да читаш, не можеш у опште да се красиш; тражиш само с ким ћеш да се посвађаш, кога ћеш да изазовеш. Такви смо сви, па такав сам и ја. И није ни чудо. Годинама нераздвојан живот па смо се, тако да кажем, по03нали под свима приликама. И кад се познајемо онда не вреди да се лажемо, је ли7 Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије7 И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи. „Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...“ тако ми је рекао командант. Требао сам одговорити: „Господине пуковниче ви сте... сви смо ми највећи ниткови“. А он би казао: „Ви сте полудели, ви ћете бити отпуштени и деградирани“. ја сам већ деградиран, ја сам понижен до животиње, ја сам осуђен, не могу ме даље од жица, зар не 7 А ја сам рекао... али ево читај оптужни рапорт и кажи сам.

Па узе са стола једну малу групу акта, потражи нешто и кад пронађе:

— Ево, молим те, чуј шта сам рекао: „Ми се данас бијемо и гинемо да би срећније живели будући нараштаји; наши су очеви чинили то исто да би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би њихова деца била срећнија, наша деца чиниће то исто да би обезбедила лепшу будућност нараштајима који долазе“. И ја сам га питао: „Разумете ли се ви што год у томе, збиља, господине пуковниче7“ Што се мене тиче ја ништа не разумем, ја ово кажем, — а то је био интиман,.