Српски књижевни гласник

У Гостима. 593 другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи, ја ово кажем: Пре ратова имао сам велики број пријатеља, другова; сродника и сећам их се. Највећи број изгинуо је или помро. Пред мојим очима пролазе један по један... Загледам свакога. Сваки посебице имао је: пре рата свој циљ. Сваки од њих загревао се својим личним планом. један се страсно одао сликарству, други пољопривреди, трећи математици, четврти књижевности, пети трговини и т. д. Не сећам се ни једног, али ниједног се не сећам међу њима, у чијем је плану било да погине. У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили 7 „Само да се ово сврши“. Они, дакле, нису хтели рату дати своје животе. А шта се о њима говори7 Шта сваки дан читамо7 Шта пишу патриотски песници што из дахека друге туткају у смрт7 Пишу: да су они хтели умрети, да онима ништа слађе није било него умрети. је ли да је то лаж 7 Је л' да се свакоме живи 7 Ја сам сретао људе којима је у овом паклу рата ишчезао и последњи разлог да живе: он им је прогутао и породицу и огњиште и све што су имали, а њих учинио неспособним за рад и обичан живот. Знаш ли шта кажу ови јадни људи 7 „Ми још једино живимо из радозналости за судбину овог несрећног нараштаја“. То је нова хаљина егоизма, истина, али главно је они хоће да живе. Ето ону лаж, тако да кажем, ја сам напао. Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун рат. „Само да се ово сврши“. У најтежим тренутцима опасности, кажи сам, они су као и ми, а ми смо сутрашњи мртви, пуни грозничаве зебње уздисали: „Само да све ово преживи, само да се ово преброди“. Ја не говорим о изванредним природама... јест, они су хтели да живе, они су необуздано волели да живе, они нису хтели да умру... И, ево, како је даље навео моје речи, ево шта сам још казао: „И да не смем говорити када се без потребе наређују крвави јуриши и напади што редовно стају живота неколицину најхрабријих али не и најсвеснијих. Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек пре него оде својој жени у Солун свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене чарапе, јер је то за њега највећа драж кад помисли да ће их она исто вече навући. Затим да верујем, као он, да су савезнички политичари генијални. И кад Бонар Ло каже: „Ми морамо показати да овај рат није