Српски књижевни гласник

594 „и Српски Књижевни Гласник.

вођен узалуд, са свим у залуд, што би стварно било кад се ми не бисмо осигурали да никад више не буде у моћи једнога човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде“, — онда ја несмем питати: Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека или једне групе људи 7 Зар се то осигурање није могло постићи благовремено и са много мање жртава7 Зар је морало да дође до тога да се човечанство унесрећи да да се постигне, ужасно, само тај резултат: да рат није вођен са свим узалуд 7“

Истина је, тако сам, у главном, рекао. Али то је политика, вели он, а у војсци то је убијање морала. И заиста, то ће ми шкодити. Прво су ми тражили одговоре, па ће ме саслушавати, испитивати сведоке, судити, жигосати. Зато сам те звао, саветуј ме, помажи, научи ме шта да радим. јер кажем ти: ја не могу да гледам ситна слова командантова и пакосно лице иследниково. јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме. А ја би више волео да станем пред преки суд па да из свег гласа кажем: — крив сам, господо! Судите ме, стрељајте ме, сеците ме, али не мрцварите. јер ја не могу седети док ме саслушавате, очекивати пресуду, ја не могу... то би био црн живот проћи кроз сва та мучења. Ја имам и других, да кажем, брига, личних, фамилијарних...

Био је силно потресен и последње речи изговорио је гушећи се. ја сам ћутао. А он ме, у нади ваљда да ће га свеж ваздух колико толико окрепити, замоли да отвори мало окно прозора који се сам био заклопио. Затим се диже са столице, извини ми се па се баци свом тежином на свој лабаво учврћен пољски кревет који је шкрипао.

Али топло јулско јутро, пуно запаре, не унесе ни мало свежине, нити оног зориног мириса ствари који је пожелео да удише да би се окрепио и он се као зачуди кад не осети баш никакве промене у земуници. Јер не само свежина, већ с поља не уђе никакав звук, нити жумор, нити мирис, ништа, сем нешто више светлости и то уморне, суморне и мртве.

Ох, познавао сам добро овај мир, мир гробља, мир који гуши, неиздржљив, ужасан. Само се светлост полако увлачила и постепено и опрезно, откривала ствари.

Он уздахну испрекидано.