Српски књижевни гласник

У Гостима. 597

+

О, — рекох бришући очи — Боба је већ велика.

— јест, маторка... И ради ње, ето само ради ње све ћу поднети. Јер, веруј, на свашта сам помишљао у страшним тренуцима горчине.

Па палећи цигарету:

— Да знаш како ме је обузело ново, снажно и сложено осећање кад сам сазнао да је то мало биће, што сам тамо оставио на милост и немилост, постало једно разумно створење. Пре без мало три године кад сам је држао на срећном срцу и уносио се у њене очице да сазнам: да ли и колико разуме о лицима и стварима око себе она је, тако да кажем, знала са свим мало, познавала своју маму и тражила своје следовање онда кад је осећала глад. Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена.

Али данас кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто ново рађа, буди, расте, као да стичем нову једну душу. И тек сад схватам шта то значи продужити душу, надживети се. Ову су карту пребацили Бугари преко жица. Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће. Замисли; она зна моје име, улицу где станује, она неће да је сматрају за малу. Раздраган, отпочео сам да пишем Дневник који сам њој посветио. И већ је замишљам у добу бајне девојке како удубљена предано размишља о искуству свога напаћеног оца. Ох, колико жалим што је нисам могао пратити у њеном развијању, у једном тако слатком узрасту кад се расцветава, што је нисам могао мазити, грлити, држати на срцу. Па ипак, како да ти кажем, ова је карта учинила крај мојој агонији, повратила ме. јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи. Кад сам их оставио, удар је био тако силан да сам био онесвешћен све до ове прве повољне вести. Остављајући их, веровао сам да је са њима свршено, да наше огњиште више не постоје и да су наши драги изгорели у земаљском паклу. Колико сам пута покушавао да пишем, па у безумној грозници сумње бацао перо питајући се: коме да пишем, зар су они живи, зар је то могуће, зар ми није ближе и само небо од њих7 И као што сам без свести одступао преко арбанских гора, расејано прелазио мора, збуњен лутао