Српски књижевни гласник

596 Српски Књижевни Гласник. под патосом спаваће собе пронађен мој турски карабин.... Мој отац био је, да кажем, велики. јунак. Ти си га мало познавао. Тога мајскога јутра, пошто се поздравио с мајком. и кад га поведоше на вешала ван вароши, застао је на: пијаци и рекао старешини стражара: „Овде сам дошао као сељаче у својој шестој години. Од шегрта постао сам угледан грађанин и све сам ту стекао. Дозволите ми да још једном, последњи пут, погледам чаршију у којој сам поштено живео. шездесет година.“ А кад му је допуштено он је бацио поглед. унаоколо па га онда, кажу, управио доле, овамо к нама. Сузе: није пустио.

Па после кратког ћутања:

— Али све то ја бих могао да преболим.

— Несретни Никола, зар још имаг

И ја испружих руке као да бих покушао спречити нешто» од чега сам стрепио.

— Тај гроб — напрезао се он да говори мирно осрамотила је моја сестра.

— За име Божије — узвикнух запрепашћен — то неможе бити!

— На жалост тако је, преварена од непријатељскогофицира, невенчана, оставила је мајку...

И тек после овога он нагло принесе руке лицу и тада: бризну у такав плач од кога незнам како ми срце није препукло. |

То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необзуздано и језиво болно, тај плач једног RO. безумља храброг човека као што беше он, то је нешто најдирљивије, што сам у животу видео. Ја га загрлих и плаках заједно с њмм, али одмах затим он се прибра и стаде ме умиривати: |

— Ево, — пружајући ми једну дописну карту коју узе са стола. — Читај ово.

Па се благо и нежно насмеши, те ја приметих јасно: колико му сад беше лакше него мало час.

Узех карту и познадох рукопис његове жене. Она је писала о'малој кћери њиховој која је о себи говорила: „Ја нисам више мала Боба. Ja сам велика Слободанка Николе:

Глишића. Мој тата је у рату, а ја станујем у ватрогаској улици.“