Српски књижевни гласник

602 : Српски Књижевни Гласник.

ЗА ДОН КАРЛОСА! (16)

Гвардиа! Гомила блатњавих зидина, развалине једнога замка који су карлисте бацили у ваздух повлачећи се, потоци црне воде који јуре ка југу, ка Ебру... Ноћ и киша.

На једно сто метара од северне капије, на једном раскршћу, у једној упола разрушеној чатрљи, једна чета одређена за чување коморе светковала је победу пијући и играјући карата, спрам димљиве светлости једне лојане свеће.

Четни шаљивчина, један мршав мали пешак, са сувим и бледим лицем дугоносог Пјероа, изазивао је на јевтин начин смех слушалаца. Звали су га Шико.

— Да, господо, имамо хлеба, то је добро ;' плавога вина, то је боље. Али хоће ли нас оставити овде, у брлогу, док ће наши другови одвезивати сандале лепих Бискајки које су везане врло високо уз ногу, као што свако 3Ha ?

— Врашки Шико! говорили су његови другови лупајући се снежно по бутинама.

Наједном, сви ућуташе. Пламен од свеће залелуја се. Једна црна прилика уђе у црвенкасти светли круг.

— Да ли ће ко од вас, за два пезета, да да мало вина једној сиротој жени 7

Каплар пружи ћутећи своју кожну тиквицу. Алегрија стаде да пије, и сви познадоше, по начину на који је она држала грлић далеко од уста, да имају посла са једном плаHHHKOM. — Еј, Шико, рече један од војника, ево нешто за тебе.

Овај, да би остао у својој улози, приђе Алегрији. Она погледа на знак од униформе.

— "Толедски пук, рече она.

— На служби, лепа, али сувише невидљива госпо. Ходите мало овамо.

Он је бивао све смелији, видећи да га не одбијају.

— Можеш ли ми дати једно обавештење “7 запита Алегрија, која је изгледала да не разуме.

— Зависи какво, моја лепојко, и колико га будеш платила.

— Има у Гвардији два француска заробљеника, зар не 7

— Ми то знамо боље него ико, закрешта Шико. Од нашег батаљона они су потукли скоро педесет људи. Али сад