Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 603: су у нашим шакама, и бићи стрељани сутра у (утру, у пет сати и по.

Алегрија угуши један радостан узвик: била је стигла на време. = — Ko командује у Гвардији 7 запита она.

— Ако ти то кажем, рече Шико кревељећи се, шта ћеш ми дати 7

— Што год будеш хтео.

— Један пољубац, моја лепотице.

— Ах, говори брзо, рече Алегрија, ван себе осећајући да време пролази.

— Стан'те часком, стан'те часком, рече каплар мешајући се у разговор. Све то није врло јасно. Каква разлога имате ви да тражите та обавештења“ Ми смо у непријатељској земљи, рече он Шику, прекорним тоном.

— Каквог разлога, рече Алегрија, смејући се смехом који је парао уши.

Она узе каплареву руку и пружи је своме потиљку.

Овај човек задрхта при додиру кратких коврџица.

— Ах, промрмља он, разумем. Карлистички разбојници: су ти одсекли косу!

— Јер сам била добра либералка, викну она, и то на доставу два заробљеника који су овде. Зато сам се и бојала да не стигнем сувише касно да присуствујем њиховом погубљењу. Војници задрхташе.

— Па, капларе, ја могу да јој кажем име команданта места 2 рече уњкавим гласом Шико, заинтачивши се.

— Можеш, рече каплар презриво.

— Е па, то је један човек врло благ и врло љубазан. Зове се дон Јорг Гилимер, бригадни генерал.

Алегрија задрхта целим телом. Генерал Гилимер, паликућа Абарцуце, најсвирепији дивљак у либералног војсци, онај чија су дивљаштва осуђивали његови властити официри... Ах! све је било сасвим свршено! Јадници дође за тренутак мисао да остане ту, са овим војницима, да пије вина, много вина, до часа... часа! Она се ус рави.

— А мој пољубац 7 рече Шико плачљиво.

Војници се више нису смејали.

Она баци на лакрдијаша један суморан поглед.