Српски књижевни гласник

604 Српски Књижевни Гласник.

— Стало ти до тога“ рече она.

— Разуме се, промрмља он, мало у неприлици:

— Е па, ходи га узми.

Он јој приђе неспретно...

— Ах! јекну он, приносећи руку свом лицу, као да му је неко ударио жиг усијаним гвожђем.

И он остаде ту, спуштених руку, усред његових другова који су били очарани његовим злим удесом.

Пред капијом од утврђења, вика од распре са стражом привуче пажњу поднаредника страже.

— То је једна жена која хоће да говори са генералом, рече војник.

— Зашто не с краљем Алфонсом, одврати љутито подофицир. Нек уђе у стражару. Објаснићемо се спрам светлости.

У истом тренутку одјекну један пискав глас.

— Поднаредниче, знате ли ви за наредбу која забрањује да се пуштају девојке у кантонмане 2

Алегрија, која је баш била ушла у стражару, окрете се и опази једног малог лепо обученог и голобрадог официра. То је био дежурни поручник, један. сасвим млад човек, који тек што је био изашао из школе. Он је посматрао Алегрију с поуздањем некога коме су жене дуго времена уливале страх, и који сад хоће за то да се освети.

Она га погледа мирно и рече му:

— Поручниче, када су вас, у Толеду, ваша мајка и ваша старија сестра пратиле у касарну, или ишле по вас у њу, шта бисте ви били рекли официру који би их дочекао тако 7

Она је била, говорећи тако, смакла свој шал на своја рамена.

Он, пренеражен, још мање прекором но овом трагичном приликом, стајао. је не знајући шта да каже.

— Госпођо... Госпођице... Извините ме... заповест. Најзад, да сам знао... ви желите да видите Његову Екселенцију генерала команданта“...

— Желим, рече она поносито.

— Таква молба, у ово доба, у оваквим приликама ... Али најзад, ако баш желите, требало би најпре говорити гарнизоном потпуковнику.