Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 609 година раније, допустио влади краљице Изабеле — коју нека Бог чува — да открије заверу недостојнога Ортеле.

Гилимер се окрете, изненађен и поласкан.

— А-а, ти знаш то, мала, рече он, испршавајући се и гладећи се по подбратку. Добро! добро! добро!...

Алегрија му се беше указала усред светлости.

Он је гледаше, запањен од изненађења и од дивљења.

— Добро! добро! умеде он с почетка једино да понавља.

Са неисказаним ужасом и радошћу, Алегрија је видела како се надима његов пунокрвни љубичасти врат. Коло бесомучних пожуда витлало се у малим крвавим очима.

— Добро! понављао је он, добро!

Гнусне руке, начичкане црвеним маљама, отварале су се и затварале, гњечећи неко невидљиво тесто. Извесна трагична нелагодност лебдела је у ваздуху.

Дон јЈорг је прекиде.

— Ти... Ви имате нешто да ме питате7 рече он, с осмејком који је откривао његове месождерне зубе. О чему je peu?

— Ja ћу бити срећна ако ми Ваша Екселенција допусти да разговарам са њом насамо, рече она, управљајући у очи чудовишта миран поглед својих дивних зеница.

Он је безмало дахтао, муцајући:

— једну чашу порта, у мојој соби, једну чашу порта 7

Алегрија погну главу.

— Ходите онда, ходите. Ништа нарочито, зар не, Сабалсе, ништа нарочито 2

Алегрија се окрете и погледа право у лице пуковника. Било јој га је жао. Воштане руке, злехуди бели бркови, усне, све је дрхтало.

— Господине генерале, господине генерале, промрмља он.

„Ах, мишљаше Алегрија, држећи га и даље под својим неумољивим очима. Каква беда ! Изгубивши за једну ноћ корист од читавог једног честитог живота, и то узалуд!“

— Паг запита Гилимер, изгубивши стрпљење.

— Ништа нарочито, рече пуковник Сабалс.

(Наставак у идућем броју.) (С француског превео М. М. Илић.) ПЈЕР БЕНОА.

39