Српски књижевни гласник

608 Српски Књижевни Гласник.

Пјера Дечарта била, својом властитом руком, обележила крст на његовом лешу, она се није нимало бојала да ће с те стране бити утерана у лаж.

Сабалс се био укочио при последњим речима · Алегријиним. Она виде како дрхте јадне беле руке старчеве.

— ја могу само реферисати о том генералу, рече он.

Она га погледа са сажаљењем. :

— ја не тражим од вас ништа, рече она врло опоро,. сем да ме одведете к њему. Ограничите се на то да ћутите и да извршујете без коментара заповести које вам бригадир Гилимер буде издао. Што ја очекујем од вас, то је да ништа. не радите, и да не дрхтите тако. Малочас, у стражари, ви умало нисте викнули моје име да га сви чују... То је изврстан начин да се допусти малом Рамиру да утврди прекосутра, да је земља црња на две стопе дубине но на површини.

Он је погледа пренеражен. |

— Шта мислите ви да радите 7

Да ли ће Алегрија покушати да упери своје планове у' једну материју тако отпорну оваквим осмозама као што је мозак једног честитог човека7 У сваком случају, она није имала времена за то.

Један моћан глас одјекну:

— Пуковниче Сабалсе, најзад сам вас нашао.

Бригадир Гилимер био је ушао у собу.

То је био један дежмекаст човечуљак, с бивољим вратом, широким плећима и риђим маљама. Носио је залиске. Имао је врло кратку косу на високом челу. Мајушне очи сијале су се под огромним обрвама.

— ја сам вам у дга маха поручио да дођете к мени... Гле, ви нисте сами7...

Сабалс се јако напреже.

— ја сам, једва он могаде да каже, са једном госпођом. која моли за част да говори са Вашом Екселенцијом.

Дон јЈорг Гилимер се зацерека.

— Једном госпођом! Госпође немају обичај да обијају путеве без чарапа, одевене у једну одрпану прљаву хаљину.

Алегрија приђе и рече скромно:

— Али ова госпођа има бар, да би јој се опростило за. њено сиротињско одело, срећу да зна како је бригадни генерал Гилимер победио револуцију у Картагени, и како је, петнаест