Српски књижевни гласник

Политички Преглед. 629

тички моменат имао је ипак већег удела од свих материјалних и социјалних узрока. То су јасно показали последњи избори. Тешко се је упуштати у овом кратком саставку у замршено питање управних потреба (што свакако преставља једну важну и осетљиву страну целог хрватског питања), па ћу се дотаћи само оне стране прилика у овим крајевима, која болује од политике или је у вези с њоме. Уверен сам, да би и само лечење ове стране могло да унесе доста свежине и напретка на свим линијама.

Општа слика политичких прилика у Хрватској, по мом властитом опажању с видна места и по много проверених случајева, указује се у оваком светлу: Од ослобођења овамо успело је разним факторима да у хрватском делу народа разгораче „очи страха“. Те широке очи могу да се запазе на свим линијама државног и народног живота. Сем изнимака у малом делу Хрвата демократа, раширено је страховање пред неизвесности у тој мери, да се свет дневно пита, што ће да буде од „нас Хрвата“. То страховање хвата најпре интелигенцију, а она га раширује у погоршаном светлу у сељаштво, по старом правилу сваке вести, која путује.

Чињенице треба проматрати онако, какове јесу. Ово страховање раширено је делом по искривљеним а делом по надувеним вестима о догађајима у нашој земљи. Вешти инспиратори подбадали су што већи отпор с уљепшаним примерима пријашњег стања и сваки догађај залевали племенском мржњом. Али вешт посматрач може ипак да запази на тим црним наочарима једно утрвено место, као једну коначну резерву, да то не ради она права Шумадија. Дапаче и „републиканци“ бацају главну кривњу на „пречане“, а свуда се замећује нека вера и жеља, да би се са Србијанцима дало споразумети.

Свако страховање, које буја оваком снагом, мора ипак да има један дубљи разлог, једно стално потресно жариште, које је у овом случају без сумње у самом акту уједињења. Познати акт нашег државног уједињења од 1 децембра 1918 био је резултат помирбе раније српске и хрватске државне мисли, и тај акт имао је да преставља једну нову јединствену државну мисао. Хрвати су били при том вођени идејом хрватско-српске коалиције и посве предачи томе великом народном и државном делу, осем тада још малене групе Радићеваца. И Србијанци су посве отворено гледали у том акту једну нову творевину, како се то види из изјаве тадањег министра председника , г. Стојана Протића, у историјској Српској Народној Скупштини, о „новој јединственој држави“. Касније се цело ово расположење покварило по једној смутњи, којој Србијанци нису подавали важности, али је у хрватском делу народа донела тешке посљедице.

За правилан развој државних прилика учињена је фатална