Српски књижевни гласник

Белешке.: 639

могла дати оно што је дала Омладина. Једини лек томе је, ићи што пре на велика врела праве, високе културе; врата су сад, преко Србије, широм отворена.

Основни закључак пишчев, као и његова опажања, несумњиво су тачни, само би их, чини нам се, требало мало допунити. Притисак мађарски био је несумњиво јак, али би отпор био много снажнији и дужи да се Војводина већ није била исцрпла у једној дугој и тешкој акцији. Она је читав век и то пре тога водила тешку и упорну борбу за свој културни и национални опстанак; максимум њеног напора био је Омладински покрет. И сасвим је природно, да се једна мала средина најзад умори, истроши, малакше ; долазе други, свежи, одморни, који ће прихватити и даље повести борбу. Зато нам песимизам г. Савковићев изгледа мало претеран, и ако

су му мотиви врло искрени и родољубиви. Боа

Извори за српску историју (Ст. Станојевић и В. Ћоровић, Одабрани извори за српску историју. 1. Доба од УГ—Х века. Б., издавач Г. Кон. 1921.) — Извори за нашу старију исто"рију разбацани су по разним, често тешко приступачним издањима, тако да се већ одавно осећала и школска и научна потреба једнога издања свих важнијих извора. Г. г. Станојевић и Ћоровић почињу овом књижицом једну серију издања у којој ће се, у току од осам семестара и паралелно са курсевима на Универзитету, дати, без великог и тешког научног коментара, оригинални текстови и преводи главних извора. "Ова свеска обухвата најраније изворе, од УГ—Х B.; преводе је учинио г. Ћоровић. Издање је школско, практично, само

је чудно што нема нигде садржаја. | 7.

Историја у Светлости Клинике (Ог. Cabančs: I? Histoire čclairče par la Clinique, Paris, Albin Michel.) — Историја како се данас ради добија клиничку вредност. Све се боље види да у стварању, у дизању и у опадању држава, не владају неки нарочити закони већ они исти закони који владају људма као индивидуама. Ништа изванреднога, свуда и свагде једно исто: здрави се развијају и дижу ; нездрави пропадају и измећу се. Д-р Кабанес је написао много књига из историјске медициме. Он је многе личности из Француске историје последња два века проучавао као лекар. Дела, радње и гестове владара, државника, књижевника, краљевских венчаних и невенчаних жена, уметкика, проучавао је, примењујући на њих науку, а харочито физиологију и психологију. Радећи тако он је хтео, и мислимо постигао, да покаже да се Историја, права Историја неможе писати без зпања многих наука а карочито без знања медицинских; и да историју праве људи, или здрави, или болесни; сирови или већ деге-