Српски књижевни гласник

84 Српски Књижевни Гласник.

одећи дотле, док се све нити не напише туге, и хаљина поста горка и отровна. А

Једнога јутра опази овчар да ибун. крај колебе његове још цвета, и ако је хладноћа већ почела. Обузе га нешто топло и благо. Радост, милост, или Бог — питао се. У том часу прође стазом жена с којом је уживао и грешио. Благост прође, у овчару гракну нешто врело. Он позва жену. да му откине гранчицу џбуна. Жена га погледа са страхом, и пружи руку да се маши стабла. А човек жудно дохвати и стабло и руку. Али цветови се, сви до једног, сасуше жени у простране рукаве, а блуднику остаде у руци само црна грана. Као што је грешној Потифаревој жени само хаљина јЈосифова остала у руци.

Застидео се бедник пред овцама око себе и пред ритама на себи. Ударао се у прса и желео смрт. Завидео је лешини псета, коју је сунце сушило и у пару претварало. Камење и дрвеће око њега говораше: покај се, и биће ти лако души и телу. Али он не осећаше смисао тишине, и не виђаше друго до камење и дрвета...

А отац одметников је међутим живео овако: о првој годишњици одласка свога сина он. је, тих и мудар, говорио људма око себе да сада зна да душа деце не води порекло од родитеља, да је детиња душа старија и од очева оца, да су безбројне године старости њене и незнано порекло њено. О другој годишњици одласка синовљева отац је изгледао као: да ће скоро умрети. Ноћу га је мучило нешто тајно. Почео је на дугим молитвама да клечи, да се кара; али је падао у сан с надом да за патње и страдања његова награда ипак мора доћи. О трећој годишњици одласка блудног сина десило се старцу неочекивано. Као да му је одједаред прсло нешто у грудма, стао је сам себи да виче: Гле, пут порока и греха, којим дете твоје оде, тај пут није почео у пећини или у шуми каквој; тај пут је почео ту, пред твојом кућом, на твоме: имању, од твојих рођених стопа!...

И старац тражаше наочари да би видео води ли пут у пропаст од његових свакидашњих и рођених стопа. Нашао је стазу и без наочари. И · пошао је том стазом, вешто и хитро, као по давно познатом и много гаженом путу. Иђаше,. иђаше, и одједаред, с оне стране, по истој стази, долажаше: му у сусрет син.