Српски књижевни гласник

Загрљај. 85

А син се као на крилима журио оцу. Угледао је прво виноград, па имање и кућу, па оца свога на вису, и сенку очеву по стрмој падини брежуљка. Дошавши сасвим близу, паде и загрли сенку очевих ногу.

А отац је осећао стид, већи но што му беше радост. Стид се још појачао кад се старац сетио да је то оно што је чекао од будућности и од свога права: грешника на коленима у праху пред собом... Дрхћућим рукама је дигао са земље сина, али хаљином својом, хаљином која није више била црна, не усуђиваше се покривати рите и голотињу његову.

Загрлише се чврсто дугим, топлим, слатким загрљајем.

Али и тај загрљај беше страховита борба.

· Ушли су затим у кућу, затворили врата, и запалили многе светиљке. А напољу се међутим спустила ноћ, и настала велика и свечана тишина мира. Око поноћи је стражар над имањем изашао пред кућу, и запевао молитву кајања и измирења, молитву која се зове молитва загрљаја. Звуци се разлегали, ' чаробни, свечани, топли. Анђео, који око поноћи преноси сунце са запада на исток, срео је молитву која се дизала Богу. И погледао је доле, и видео како се две душе провиде кроз тела. | Пред зору се отац и син разишли. А нашавши се сами у својим одајама, син се зарадовао благу јер је осетио да му је он још господар; а отац се праштао од имања свога, јер је осетио да се разметник вратио кући.

Ујутру се ватрено загрлише син и отац, јер свака борба

почиње загрљајем. ИСИДОРА СЕКУЛИЋ.