Српски књижевни гласник

86 Српски Књижевни Гласник.

ЗА ДОН КАРЛОСА! (18)

Алегрија је била застала. Она је показивала (Оливјеу, од прилике на триста метара, један дрхтав и ружичаст цвет који се нихао усред све црње помрчине: ватру.

У исти мах, зачу се лавеж. Један пас облетао је љутито око њих. Алегрија му рече неколико речи, и он се смири.

Ускоро су били крај ватре. Један стари пастир грејао је на њој руке, седећи на прагу своје колебе од грања.

Унаоколо, нису се виделе овце, али се чуло шуштање вуне на њиховим телима, збијеним једно уз друго.

Алегрија приђе пламену. Старац не мрдну. Кевћући, пас је говорио да су дошљаци пријатељи.

— Ми смо гладни, деда, рече она.

И пружи му две пезете које је добила од логорске крчмарице.

— Чувај то за град, кћери, рече пастир.

Био се дигао. Његова кабаница се размаче, и Алегрија виде на брђаниновом груднику извезено Исусово срце, знак Карлиста, једно потавнело, готово истрто срце.

Она извади из џепа своје хаљине срце од финог злата, које је, пре три дана, блистало на њеној хаљини за јахање.

Обоје се згледаше и прекрстише.

— Где је краљ“ запита пастир.

Алегрија уморно махну руком према северу.

— А, тако, рече старац.

И одмах се прибра.

— ја сам био, 1837, међу онима које је Марото издао непријатељу, и нисам очајавао, кћери моја. Не треба очајавати. Има у мом стаду оваца од којих нећу видети јагањаца.

Он баци на ватру неколико гранчица.

— А твој друг 7 запита он. |

— Њега су, рече она, Кристиноси били заробили и осудили на смрт. Он је утекао.

— Нека не да Бог, рече старац, да га опет ухвате. Гилимер командује у Гвардији. Знаш ли TO?

— Знам, рече она.

— ја немам Бог зна шта да вам дам, настави он. Идем најпре да донесем воде са извора.