Српски књижевни гласник

5. За Дон Карлоса! 87

И врати се с пуним крчагом. Затим изнесе из колебице две бедне зделе, једну с млеком, другу са сиром.

— јЈедите, рече он.

И, севши с друге стране ватре, стаде да пребира лагано мрке и црне куглице својих бројаница.

— Шта ћете сад да радите“ запита он, кад су се они мало заситили.

— Да наставимо пут, рече Алегрија.

Старац затресе главом.

— Планина је сва у магли. Ја не знам да ли бих знао сам ноћас да се разазнам. А ви, ви бисте се сигурно стрмоглавили у Ергу, која тече доле. Треба сачекати да сване.

Па онда додаде:

— У осталом, ти ниси погледала свога друга.

Алегрија баци поглед на Г. де Пренеста, и разумеде да он не може да иде даље. Тада осети и сама свој властити умор.

— Моја колеба није здраво велика, рече старац. Али има овчјих кожа. Неће вам бити зима.

— А ти, деда 7

— Ако једног дана ја прођем поред твоје куће, тако изнемогао као што си ти сада, мени ће се учинити сасвим природно да ми ти понудиш своју собу, одговори он кратко.

Било га је нестало у колеби. Али одмах изађе.

— Уђите, нареди он.

Они се опружише обоје. Пастир набаци на њих коже с коврџавом вуном.

— Нарочито ће вам по ногама бити хладно, кад буде свањивало, рече он. Ова трећа кожа биће за ноге. Дотле ћу је ја задржати за себе.

Опружени једно поред другог, Оливје и Алегрија нису се више мицали. Ниједно од њих двоје није никад знало да ли је, у току ове чисте тајанствене ноћи, оно друго спавало. Ускоро се магла разреди. Кроз гране од колебе, појавише се звезде, као плави, ледени жишци.

У зору наставише пут. Ишли су целог дана, као и јуче, с разном срећом, прелазећи покаткад по читаву миљу више да би избегли какво сумњиво сеоце. Пред вече, видеше на обзорју, изнад једне стрмени, некакву огромну грађевину,