Српски књижевни гласник

88 Српски Књижевни Гласник. •

полу замак, полу касарну, с многобројним прозорима, чија окна су се блистала спрам сунца на заходу.

Они су ишли у том тренутку поред једног малог планинског потока који је текао кроз теснац, и чији таласи су се разбијали о огромно стење.

Алегрија застаде. Оливје, зачуђен, застаде и сам. Пун сажаљења, он одмах погоди разлог овом застанку.

На равном камењу што је оивичавало поток, виделе су се румене мрље.

Алегријине платнене ципеле биле су се потпуно распале. Г. де Пренест паде крај њених ногу, примора је да седне, и опра крваве глежње.

Млада жена га је пуштала да ради што хоће, смешећи се замишљено. Дан се клонио крају; тамо горе, на брду, прозори великога мрачног замка нису се више блистали.

Г. де Пренест љубио је сад ноге своје другарице.

— Алегрија, прошапта он.

Она спусти на његово чело своју врелу руку.

— Опрости, рече он.

Поток је ваљао своје црне и беле таласе.

— Опрости, понови Оливје.

Тада, врло тихо, Алегрија стаде да говори.

— ја сам била љубазница војводе де Сантурца, рече она.

— Шта ме се тиче! Алегрија.

— И капетана Пенка Верде.

— Шта ме се тиче!

— И војника Јуана Арквила.

— Шта ме се тиче!

— И поручника де Сабрадиела...

Она их поброји све тако, мртве или живе, лаганим, махиналним гласом.

-— Шта ме се тиче! понављао је он, с нежним бесом, љубећи и даље њене ноге, у заносу.

— ја сам... продужи она.

И, нагнувши се, шапну му нешто на уво.

— ја сам то знао, ја сам знао, говорио је он, смешећи се и блед. Шта ме се тиче, Алегрија, шта ме се тиче!

— ја сам све казала, рече она одахнувши од ужаса.

И паде у његова наручја.

Више се нису видели шумни таласи оближњег потока.