Српски књижевни гласник

За Јон Карлоса! 89

Г. де Пренест притискао је дуго на своје срце лепо тело које му се било предало.

— Ти си све рекла, Алегрија, и ја сам знао све. Сад ја треба да говорим, да ти кажем нешто, нешто што ти можда још не знаш.

Он је осећао да она дрхти од стрепње. Сам је, пак, био утонуо у неки непознат занос.

— Кад сам оставио Вилелеон, Алегрија, кад сам прешао границу, кад сам дошао у Диранго...

Она се није мицала у његову наручју.

— ... To није било да идем за њом, за Луцилом, Алегрија! Алегрија, то је било ради тебе!

Он понови:

— То је било ради тебе, то је било ради тебе!

"Она спусти своју ледену руку на његову.

— Има ствари које треба рећи само кад је човек у њих сасвим сигуран, прошапта она.

— ја то онда ни сам нисам знао, Алегрија. Једанпут, у кабинету среског начелника, хтео сам да те убијем. Затих, ноћу, видео сам, њу, Луцилу, у твом наручју. Колико сам патио, Боже мој! Затим сте ви отишле, обе, и ја сам отишао. Нисам знао тада. Нисам могао знати. Ишао сам својим путем. Затим сам разумео, Алегрија. То је било ради тебе, то је било ради тебе!

Између бледих грана врба, месец је био изгрејао, плавичаст.

— Ти ми верујеш, је ли 7 Ти ми верујеш 7

— ја ти верујем, одговори она озбиљно.

Била је устала.

— ја ти верујем, рече она опет. Ходи.

Она га је држала за руку. Он пође за њом.

Стаза којом је била ударила пела се. Оливје, не водећи рачуна о путу, мислио је само на то да обасипа дугим пољупцима руку своје водитељке.

После по сата хода, он виде где се уздиже спрам мрког неба нека црна маса, са стражарама на крововима. Учини му се да познаде тешку грађевину коју је малочас опазио спрам сунца на заходу.

Обишавши око зидова, они стигоше пред једна висока мрачна врата.

Алегрија зазвони.