Српски књижевни гласник

90 Српски Књижевни Гласник.

—-у

ГЛАВА ЧЕТВРТА. ПЛАВА СВЕТЛОСТ.

Г. де Пренест био је спавао на трима даскама, подупртим гвозденим ногарима. Кроз прозор с решетком, звезде су још блистале кад се он пробудио.

— Кроз по сата, доћи ћу по тебе да идемо на службу, рече Алегрија.

И изгуби се, као нема сенка, оставивши свој фењер на. црвеним плочама од собе.

Оливје се диже. Умор га је био мало прешао. Узевши фењер, он стаде посматрати ту собу, где су га синоћ били довели, и где се чак није ни сећао да је заспао. У једном куту, стајао је један прост умиваоник од белог дрвета, бокал и лавор од црне земље. Скинувши се, он загњури главу у ледену воду.

Светлост од фењера оцртавала је на омалтерисаном. зиду једну џиновску сенку. Оливје јој приђе. То је био крст, висок два метра, на коме је био обешен један Христос у скоро природној величини, не Ессе Лото из музеја у Тулузи, нежни Галилејац с ружичастом кожом, с, лепим коврџавим власима, с брадом која би се допала каквој каћиперној Фотини, већ некакав жућкасти разбојник, достојни садруг Димаса и Гестаса.

Обнаженост разапетог тела била је скривена од појаса једним огртачем од црне кадиве, извезеним мртвачкмм главама и сребрним сузама. На ногама сломљеним Римљаниновим буздованом, штрчале су, испод меса које је висило, ивице пребијених цеваница. Мрки грумени усирене крви налазили су се око четвртастих клинаца. Из ране на бедрима текао је један зелен млаз.

Очи, нарочито очи биле си страшне. Немилостиви и наивни уметник био је утиснуо у њих парчад беле срчи, која су се блистала као многобројне сузе, на ивици капака с отпалим трепавицама.

Г. де Пренест склони с ужасом фењер, врати се те седе на постељу од дасака, и очекну.

Решетка на прозору оцртавала је у хладном плаветнилу ноћи други један црн крст, око кога су трепереле звезде. Једна за другом, оне побледеше, и утрнуше.