Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 91

Једно звоно стаде да звони.

Оно је звонило још кад Алегрија опет уђе у собу.

— Јеси ли готов 7 запита она.

Кад он махну главом да јесте, она му даде знак да пође за њом.

Они прођоше кроз дуге хладне и пусте ходнике, осветљене, у једнаким размацима, малим светиљкама обешеним о таваницу. Овда-онда, у даљини, отворила би се и затворила нека невидљива врата. Једна хладна ваздушна струја, која је долазила негде из далека, духнула би тада ходником и занихала велике сенке.

Они дођоше испод једних увијених степеница, и попеше: се уз двадесетак степени. Тада се нађоше пред једним вратима које Алегрија отвори опрезно. Ваздух заструја јаче, и угаси фењер.

Алегрија га више не запали. Она само затвори врата. Звоно наново стаде да звони.

Њих двоје се се налазили у једној одаји сличној оној у којој је спавао Оливје, засвођеној као и она, али без прозора. Нека далека светлост, која је долазила није се знало: одакле, једва ју је осветљавала.

Три стране ове собе биле су начињене од тешког омалтерисаног камења. Четврта страна била је од мрког дрвета. Уз њу, два наслона за молитву.

Алегрија, све једнако ћутећи, доведе Оливјеа до наслона с десне стране. Она клече на онај други. С главом увијеном у свој црни вео, она се више није мицала.

Звоно је било заћутало.

Наједном, Оливје задрхта. Страна која је била спроћу њих стала је лагано клизити, озго на ниже, откривајући мало по мало, пред њима, једну црну рупу. Затим се престаде спуштати, направивши ограду, на истој равни на којој су били наслони за руке на молитвеницима.

Г. де Пренест виде тада да је соба у којој се налазио с Алегријом чинила као неку трибину подигнуту на истој раздаљини од пода и свода, у једној широкој дугуљастој дворани, чије појединости се нису опажале, будући је још била утонула у помрчину. Један широк, једва провидан заклон, разапет од једног зида до другог, делио је у два дела. Део над којим је стајала трибина био је сасвим мрачан..