Српски књижевни гласник

92 Српски Књижевни Гласник.

Онај други изгледао је светлији. Нејасно, кроз вео, Оливје назре један правоугаони предмет, с крстом озго: олтар.

Једно за другим, око крста, сенуше шест златних тачкица. Воштанице на олтару биле су се запалиле.

Затим одјекну један сребрн звук. Једна прилика појави се иза вела, с једном другом, мањом, поред себе. Оне клекоше обе пред олтар, две сенке које су жмиркаве свеће наизменице увећавале или смањивале. У то се зачу мрморење. Алегрија се прекрсти. Служба је била почела.

. Црквењаково звонце зазвони први пут. Г. де Пренест сав задрхта. Из мрачног амбиса над којим је био наднет учини му се да се нешто пење, нешто као какав дуг тајанствен талас.

Он се наже више, и разумеде. Део цркве над којим се нала.Зила њихова трибина, који је био утонуо у помрчину и чинио му се пуст, он је осећао сад да је тај део пун, пун неке чудне множине утвари. · 1

Звонце зазвони последњи пут: просфора је била освећена. Оливје виде како се беле прилике занихаше.' То се гомила бледих глава полако уздизала.

— Алегрија, прошапта он.

За тренут, она разгрну свој огртач, и метну HpcT Ha уста. Огртач се опет склопи. Г. де Пренест утону у неки неодређени страх, пред призором коме ће сад присуствовати.

Између свећа оцртавала се сенка свештеникова. Затим се зачу један лак и металан шум. Оливје разумеде да свештеник отвара ковчежић са светом тајном.

А затим чу неко тихо шуштање тканина које се вуку по земљи. Његове очи, најзад навикнуте на помрчину, допустише му да види. |

Усред капеле, по главном пролазу чије плоче су се сијале под разнобојним окнима, једна бела поворка ишла је лагано, без шума, ка застору. Дуж провидног вела, Оливје разазнаде један камени степен, и преграду.

Сенка која је ишла на челу осталих застаде, клече, и очекну.

С друге стране застора, виделе су се црне сенке свеичштеникова и црквењакова. 1

— Corpus domini noslri Jesu Christi...

У истом тренутку, отвори се у застору некаква мала