Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! | 93 светла рупа. Нафора се указа на врх прстију свештеникових изнад бледе утвари прострте ничице по поду.

— Сизоша! аштат Шат... |

За тренут, Оливје могаде да види, ван њеног превеза, једно чисто женско лице. Затим се калуђерица диже, уступајући своје место својој најближој сестри. Она се врати нема и покривена превезом, сусрећући поворку других калуђерица које су ишле ка часној трпези.

Оне прођоше тако све, у правилним размацима, испред застора иза кога 'их је причешћивао свештеник, човек коме су оне, чисте невесте Христове, смеле да виде само освећене прсте. Затим, наста дужи размак. Оливје одахну.

И наједном, он задрхта целим телом. .

Из једног мрачног кута, била се дигла једна последња калуђерица и пошла такође ка застору. Не знајући тачно у чему, Г. де Пренесту се чинило да се извесне појединости на њену оделу разликују од одела њених другарица. Она клече и замаче мало позади вео који јој је скривао главу.

Тада, један велики крик одјекну по мирној капели:

— Луцила!

Г-ђица де Меркер била је већ примила нафору. Њен тужан профил био је наново ишчезао под белим велом.

Последњи пут, Г. де Пренест опази њену танушну прилику где клечи ; једно шарено црквено окно плавило ју је сада својим трагичном плавом светлошћу.

— Луцила! викну он опет, у једном дугом јецају, Луцила !

Нешто одсечно лупну: тешки храстови заклон који му је, спустивши се малочас, био допустио да присуствује причешћу кармелитских калуђерица, био се нагло подигао. Каnema ce више није видела. ·

Кад се, унезверен, Г. де Пренест опет дигао, Алегрија није више била поред њега.

(Наставак у идућем броју.) (С француског превео М. М. Илић.) ПЈЕР БЕНОА.