Српски књижевни гласник

ГАВРАН.

Једном, у глуво поноћно доба,

Седећи замишљен, уморан и малаксао,

Над неким чудним, старим

Књигама пуним заборављене мудрости,

Тешке главе, и скоро дремајући, —

Одједном зачух неко лупкање,

Као неко тихо куцање,

Куцање на вратима од моје собе.

„То мора да је неки посетилац“, промрмљах,

„Који куца на вратима од моје собе Само то, и ништа више.“

"Ох, врло се живо сећам,

Беше то у хладном децембру, —

Угарци, један по један, гасећи се

Бацали су своје сенке по поду.

ја сам жудно желео да сване,

И залуд сам се трудио

Да у књигама нађем заборава болу,

Болу за изгубљеном Ленором,

За дивном, сјајном девојком,

Коју сад анђели зову Ленором Овде је неће звати нико више.

И свилено, нејасно, сетно шуштање Мојих пурпурних завеса

Прође ме као језа, испуни ме Фантастичном стравом дотад непознатом; "Тако да сад, да умирим куцање

Свога срца, ја понових:

„То је неки посетилац који тражи Приступа на вратима од моје собе,