Српски књижевни гласник

Гавран. 95

Неки закаснели посетилац који тражи Приступа на вратима од моје собе; Само то, и ништа више.“

Тада се у својој души охрабрих, И не оклевајући даље, „Господине“, рекох, „или Госпођо, Заиста вас молим за опроштај; Али право да вам кажем, ја сам дремао, А ви сте тако слабо закуцали А ви сте тако тихо куцнули Куцнули на вратима од моје собе, Да нисам знао да ли вас заиста чујем“ И ту отворих широм врата Напољу беше мрак, и ништа више.

Загледавши се дубоко у помрчину,

Дуго сам стајао неодлучан, страхујући,

Сумњајући, снивајући снове

Које смртни до сад не смедоше снити;

Али тишину ништа не прекиде,

Али мир ништа не наруши,

И једина реч која се чула

Беше прошаптана реч: „Ленора 7“

Њу ја бејах прошаптао,

И одјек ми је шапатом одвратио: „Ленора!“ Само то, и ништа више.

Вративши се поново у собу, С душом која је сва горела у мени, ја опет чух куцање, Куцање нешто јаче но мало пре. „Извесно“, рекох, „извесно, То нешто лупка на капцима од прозора; Дај да видим шта је, Дај да испитам ту тајну; Да умирим часком своје срце И да испитам ту тајну: То је ветар, и ништа више.“