Српски књижевни гласник

IC

о

Српски Књижевни Гласник.

Отворих нагло капке на прозору: Лепршајући, шуштећи крилима, У собу улете величанствен Гавран Из давнашњег светог доба. Ни најлакшим поздравом ме не поздрави, Ни за тренутак не стаде и не застаде, Но у ставу охолог господина Узлете право изнад врата од моје собе, Узлете на Паладино попрсје, Баш изнад врата од моје собе:

Узлете, седе, и ништа више.

И видевши ту црну тицу, која

На мом сетном лицу изазва осмејак

Достојанственошћу свога држања,

Озбиљношћу свога израза,

ја узвикнух: „И ако ти је ћуба острижена,

И обријана, ти плашљивица ниси извесно,

Ти црни, страшни и стари Гавране,

Што боравиш на Ноћним обалама;

Реци ми, које је твоје тосподско име

На Плутоновим Ноћним обалама!“ Гавран рече: „Никад више.“

Много се зачудих кад чух ову необичну Тицу да тако разговетно разговара (И ако јој одговор не имађаше Много везе са мојим питањем); Јер морате признати да досад Ниједно живо људско створење Није имало срећу да види Тицу над вратима од своје собе, Тицу на извајаном попрсју Над вратима од своје собе, Са таквим именом „Никад више.“

Али Гавран седећи сам горе

На мирном попрсју, рече само

Ту једну реч, као да је сву своју душу У тој једној речи издахнуо.