Српски књижевни гласник

Гавран. 97

Он не изусти ни једног слога више,

Он не мрдну ни једним пером више —

Док ја, једва чујно, не промрмљах :

„И други су ме пријатељи оставили;

Сутра ће ме и он оставити, —

Као што су ме и моје наде оставиле“. А тица на то рече: „Никад више“.

Изненађен кад у тишини

Чух овај тако: прикладан одговор,

„Нема сумње“, рекох, „то што он рече,

То је све што зна и уме, — што је чуо

Од неког врло несрећног господара свог,

Кога су свирепе коби гониле

И гониле, док од његове песме

Не остаде свега један припев,

Док му од тугованке над пропалом надом

Не остаде само тај један тужни припев: „Никад — никад више“.

Али гледајући даље црну тицу,

И ако тужан, ја се опет насмеших,

И примакох своју меку наслоњачу

Ближе тици и попрсју и вратима;

И заваливши се у кадиву

Стадох везивати мисао за мисао;

Узех премишљати шта та тица,

Та злослутна тица. из давнашњег доба —

Шта та црна, чудна, кобна, страшна

И злослутна тица из давнашњег доба Мисли грачућ' „Никад више“.

О том сам седећи премишљао;

Али тици не рекох ни речи,

Тици чије су ватрене очи

Палиле моје срце у грудима;

О томе и још о другом премишљао сам, Одмарајући своју главу на узглављу,

На љубичастом кадивеном узглављу,

По којем се светлост од лампе жарко играла;

~