Српски књижевни гласник

Српски Књижевни Гласник.

Али на чијој љубичастој кадиви, По којој се светлост од лампе жарко играла, Она неће починути никад више.

Тада ми се учини као да ваздух постаје гушћи, Испуњен мирисом из невидљивих кадионица, Којима машу серафими, чије су ноге Звецкале по чупавом ћилиму. „Јадниче мој“, узвикнух, „твој Бог ти је дао Преко ових анђела ти је послао * Мир, — мир и непент! Твоме сећању на Ленору! Испиј, о испиј на душак тај добри непент, И заборави изгубљену Ленору !“ Гавран рече: „Никад више“.

„Пророче!“ узвикнух, „црни злогуче !

Пророче, нема сумње, — па било да си тица или ђаво! ;

Било да те је послао Нечастиви,

Било да те је бура избацила на ове обале,

Тако очајног, но тако неустрашивог,

У овај пусти опчињени крај,

У овај дом у коме ужас влада -—

Реци ми, преклињем те, реци искрено:

Има ли — има ли мелема у Гилеаду 7

Реци ми, реци ми — преклињем Te!“ Гавран рече: „Никад више“.

„Пророче! рекох, „црни злогуче!

Пророче, нема сумње — па било да си тица или Ђаво! |

Тако ти оног неба што се над нама своди,

Тако ти оног Бога коме се обојица клањамо,

Реци овој души коју су јади опхрвали,

Да ли ће се кад год, у далеком Едену,

Загрлити са једном светом девојком

Коју анђели зову Ленором, —

1 Чаробни напитак од којег човек заборави на све своје јаде.