Српски књижевни гласник

Гавран... +. 99

Загрлити са једном дивном и сјајном девојком Коју анђели зову Ленором 7“ Гавран рече: „Никад више“.

„Нека је та реч знак нашем растанку, Тицо или враже!“ вриснух скочивши; „Пођи натраг у своју олују

И на Плутонове Ноћне обале! Немој ми оставити ни пера једнога Као траг те лажи коју си сад изрекао! Остави ме мојој самоћи!

Остави попрсје над мојим вратима!

· Извади свој кљун из мога срца,

И уклони свој облик са мојих врата!“

Гавран рече: „Никад више“.

И Гавран, непомичан, Још и сад седи, још и сад седи На бледом попрсју Паладином, Баш изнад врата од моје собе; Његове су очи као очи У Демона који сања; Светлост од лампе која пада на њ Баца његову сенку на пол; А моја душа, испод те сенке Која по поду трепти

Неће се дићи — никад више!

(Превео с енглеског Б. П) Е. А. По