Српски књижевни гласник

Један Стари Књижевни Лист. 109 и др. Она тражи и сараднике по њима ; нашла је тако Љубишу, који је први пут кроз њу ушао у књижевни живот Србије. Југословенски програм кнеза Михаила такође је и програм „Виле“. Преко Даничића који је већ у Загребу, она одржава резе са Хрватима, и редовно прати национални, књижевни и нарочито научни покрет међу њима. Она се добро држи с добрим Хрватима, али негодује и протестује против Старчевића и Кватерника, и њихових настраних теорија. Она се такође обазире и на Словенце; видети, поред осталога, чланак „Омладина у Словенаца“ који је изразито написан у. (угословенском духу. још би се и друге паралеле могле наћи између националног програма кнез Михаилова и програма „Виле“. И то би била једна од њих што се у „Вили“ не тражи Македонија, као што она није изричито тражена ни у програму Михаилову; језик Македоније тада још Новаковић не сматра за српски.

Исти је случај и са културним програмом. Време кнеза Михаила показује се, на пример, и у том што се тада радило на ширењу књиге и дизању просвете. То је исто „Вила“ радила. Она је сва у томе. Све у њој дише тим духом, од првог позива на претплату „Виле“ до последње белешке у последњем броју где се објављује да ће почети излазити „Мјепас“. Има два чланка који су нарочито речити у овом смислу. То је „Наша публика и наши листови“ у којем се прави. један јаван рачун с читаоцима и напада се на наш немар за књижевност. Други се чланак незгодно зове „Из зелеке књиге београдског певачког друштва“, а у ствари је један леп и жив опис како ширење добре књиге не може да успе, · јер увек наилази на нехат и старовремска схватања паланчанска.

Напослетку, кнез Михаилово време се одликовало и релативном толеранцијом према тада „горућем“ питању новог правописа. Кнез је сам јамачно много допринео да се, неколико месеца пред смрт његова оца Милоша, скине забрана са новог правописа (23 јануар 1860) сем са службених списа, а пред крај своје владе (12 марта 1868) укинуо је и то ограничење. Он би можда још више толеранције у томе показао да питање - о правопису, у ондашњим неразвијеним временима, није имало и своју политичку страну. Познато је, међутим, колико је „Вила“ била присталица Вукова правописа.