Српски књижевни гласник

Данте Алигиери. 111

„Вила“, наравно, није нимало лист кнеза Михаила, ни његове владе. Нити ју је он издржавао, ни помагао чим било. Лично с њим или с његовом владом, она није имала никаквих веза. Кнез је читао „Вилу“, и то је све. Почетком 1866, Милићевић однесе кнезу своја „Путничка писма“, која су била оштампана из Новаковићева листа. „Ја радо читам — рекао му је кнез тада — сва ваша писма, али сам седмо, верујте, више пута прочитао.“ То седмо, међутим, није било оштампано у Милићевићевој књизи — оно ће ући тек у друго издање од 1868 — него је само изашло у „Вили“, дан два пре поменуте аудијенције. Кнез га је ту, дакле, једино могао читати; јасно је, ко се сећа шта је у њему, и зашто му се

допало. (Крај у идућем броју)

ПАВЛЕ ПОПОВИЋ.

ДАНТЕ АЛИГИЕРИ.

У СПОМЕН ШЕСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ, 14 СЕПТЕМБРА 1221.

Данте је за талијанску литературу не само исходно сунце, већ и цвет целог њезиног развитка и њезина снага све до најновијих дана.

Кроз један цели век тражења и кушања није Италија могла да нађе пута до вулгарне литературе. Домаћих епских прича није било, кад није било у расцјепканој земљи ни поноса ни јунаштва народног; у магли мистицизма драми није било живота, а световна и: духовна лирика била је од вишег образовања и одвећ далеко, да се садржајем и формом обогати. Бенедиктинци Монте Казина у Х1 веку труде се да у својим духовним песмама забораве стерилну црквену форму, и моле се Богу у духу и језику Хорација, Овидија, Вергила, Јувенала и Цицерона. Ни „Сицилијанска школа“, песнички двор Фридриха П у својој конвенционалној лирици без оригиналности и живота, није могла да се одржи: Смрт Манфредову код Беневента и уморство Конрадина године 1268 није ниједна талијанска песма оплакала.

Непосредно прије Дантеа, што је било уметне лирике у језику народноме, утонула је у религиозно дитактичну тен-