Српски књижевни гласник

112 Српски Књижевни Гласник. денцију, приказивањем божанске објаве у симболизму и алегорији. Тек ХШ век донео је песника који је све ове недотеране елементе у себи сјединио, и створио једно савршено, обоесмртно дело. :

Чудно је да се у Италији тако касно појављује литература на народноме језику. Док је Француска већ у ХП веку угледна и самостална дела пред Европу изнела, Италија тек почима да се за њом поводи. Узрок том закашњењу је у упливу античке муниципалне културе особито у школама, уплив који је и зауставио развој средњевековне културе и из Италије створио земљу ренесансе. У Италији није ни разлика образовања свештеника и световњака била тако велика као у немачким и уопште северним земљама. Дух науке састојао се у објашњењу формалистичког знања. Световна школа, коју нису тада имали северни народи, гајила је све световне знаности: граматику, реторику, медицину, правништво, и одгајила је тако просветно рационалистички дух. Дантеову би снагу у северним земљама покосила монашка суптилност и моралистичке проповеди.

Фиоренца је Дантеова отаџбина, град што се из силне материалне благодети подигао на висину културног и уметничког центра, град интенсивног духовног живота и крвавих страначких борба. Година 1265 донела је Дантеа свету. У најранијој младости, године 1274, сусрете се са Беатричом Портинари, и то је био јамачно најпресуднији догађај његова живота. Од године 1288 служи домовини као војник и чиновник; године 1289 бори се у битци код Камполдино, а затим се ожени Ђемом, из куће Донати. У страначкој борби, што је његов страствени дух собом занела, подлеже скупа својом странком, жртва несрећне политике папе Бонифација УШ, прогнан из домовине, лутао је пуних двадесет година, понајвише по северној Италији, обијајући туђе прагове, убог и заборављен. Кад је Хенрик УП Луксенбурговац године 1310 прелазио Алпе, много је прогнаника било помиловано, али не и Данте. Цар у којега је огорчени прогнаник сву наду био положио, окруни се 1312 у Риму, и умре. Још једном од отаџбине запостављен, склони се на двор Гвида да Полента у Равени, где на дан свечани Узвишења Крижа, 14 септембра 1321, премину племенита снага једног страственог духа, што га ни љубав ни мржња није могла сломити.