Српски књижевни гласник

Данте Алигиери. 113

У старој Равени, где гробови причају о крунама и светитељској ауреоли, под тамним сводовима, што их је злато и лепота искитила, гдје је гроб Плацидија и огромна кула над костима Теодориковим, почину и немирни дух великог Гибелинца.

К трима царским маузолејима Гибелинизма, к гробу Фридриха П! у Палерму, Конрадина у Напуљу, Хенриха УП у Пизи придружио се у Равени и гроб овог убогара, чије је царство вечито.

У чудном овом човјеку показао се свету идеалист какова од времена Платонових није било, дух чудовите универсалности, пророк мислилац и песник све у једној, ватреном страшћу прожетој души. Над свим богатством што га је његов учитељ Брунето Латини у својему Ттезог (1265) наоројио, лебдео је његов неуморни дух. Љубав, поезија, сликарство, архитектура, политика, историја, астрономија, физика, правне науке, национална економија, стратегија, трговина, све се то сакупило у дивноме складу у души једног човјека. Али све то га није заситило; он је жеђао тражећи вечно и непролазно, па се повукао натраг у своју унутрашњост, да ствара свој свет, своје небо, свој живот, који је маћехи земљи крути бој навестио. Већ у његовој лирици опажа се гигантски корак којим је надмашио своје предходнике у „слатком новоме стилу“ Гвида Гвиничели из Болоње и Гвида Кавалканти (умро 1300 у прогонству) свога доброг пријатеља, чијег старца оца сусреће Данте у Х певању свога „Пакла“. Љубав прелази у филозофију, а љубовца је симбол вечне лепоте и љубави.

У делу „Упа пиоуа“ сакупио је по раној смрти Беатричиној (1290) своје љубавне песме, и додао им објашњење у прози. То је први покушај једне аутобиографије у модерноме језику уопште, мали ево-роман на биографској подлози. Већ у овом делу никла је велика мисао о апотеози овога идеалног бића, а сазрела је тек у горчини прогонства.

У својем „Сопуго“, где му је Боециус учитељем, подао је прву интродукцију у филозофију на талијанском језику. Док је овде, мајка његове деце, Ђема Донати симбол земаљскога сазнања и идеал животнога рада, Беатриче је постала симболом мистичне вере: два пола хришћанске филозофије ХИ и ХШ века, томистичка спознаја и францисканска мистика, Елементи обих ових полова нераздруживи су у Дантеовој души.

? 8