Српски књижевни гласник

114 ____ Српски Књижевни Гласник.

Двоје је од њега на латинском језику: „Де Мопагс!а“ и „Де ушрагт егодиелна“, обоје написано у прогонству, обоје изазвано политичком и језичном анархијом Италије. Расправа о монархији је гениално, мање практично, дело, што се преко световне силе јаког папе Бонифација УШ уздиже до контемплације светске историје, и проповеда идеал универсалне монархије. Световна власт је она што носи и остварује културне циљеве, које ће једино монархија у својем миру да штити. L?empire Cest la paix! 350 година прије Воззиег-а пише neno „Discours sur Г то те итуегзеце“ — да покаже у вођењу избране монархије, не као Аугустин, ђавоље дело, већ божју руку и благослов човечанства.

„De vulgari егодиепна“ је прва критична расправа о: једном романском језику. Интересантно је, што већ тада тај универсални дух наглашује неоспориву потребу једног јединственог књижевног језика.

Ну све су ово само фрагменти једног великог гениалног живота и рада, и само су пут до једног колосалног монументалног храма, који је Данте својим задњим делом у прогонству створио. Својој „Соттеаа“ Данте је дао форму визије која још од Боециуса остаде и кроз цели средњи век обљубљена песничка форма. Ну детаљ ове грандиозне архитектуре његов је, индивидуалан је, снага је његова духа. Баш у овом индивидуализму што је тако искрено и у класичној постепености изведен, праћен од једног гениалног уметничког ока, велика је разлика од облика осталих средњевековних визија прије и после њега. Из МУ! књиге Вергилијеве истекао је најгениалнији епос новога доба, безобзирни строги суд светске историје, громки глас надчовека што суди прошлост, садашњост и будућност у жаркој ватри велике љубави и страсти, у дубоком спекулативном тражењу Бога, човека и света. Пут кроз ова три царства — кроз пакао, чистилиште и рај алегорија је животног путовања грешног човека, што ће, прочишћен мукама, доћи до праве светлости и живота. Баш стога је Данте ценио Вергилијево дело и узео римског песника себи за вођу, јер му је Енејида била алегоријом . људске душе. Његову чежњу за знањем и жеђу љубави филозофија није могла да утоли, те је његово уточиште к прекогробном мистичном животу постулат трагичног горког