Српски књижевни гласник

Данте Алигиери. 115

разочарења о свему што је људско и земаљско. Његово бесмртно дело је велелепни готски храм што се уздиже из тамних дубина у високе висине светлости и сунца.

У грађи и распореду радње влада дивна архитектоника, у форми грандиозна музикална симфонија, неприсподобива хармонија строфа, прегнантност, снага и милота, па поносита слобода речи и слика. Данте је створитељ књижевног талијанског језика, који се у главноме ни до данас није променио.

Песник је сам главно лице ове величајне игре; он, земаљски испосник што се рве да кроз таму до светлости продре. Баш то, и још к тому епски карактер, дају делу живота и радње, а он, да избегне типичну претераност и апстракцију, изнео је кроз ову живу ватру, кроз ову борбу суза и крви, дивну слику своје љубави, те је подао тиме овом делу прави драмски карактер.

“ Док Шекспирове животне слике надмашују библијске живом пластиком, дајући не атмосферу ствари већ сами пластични лик, Дантеове слике паклених мука опет надмашују Шекспирове. Ту је све само доживљај, Дантеове се муке на телу осећају, ништа се не оснива на компарацији, све је директни и непосредни живот; компарација је само одношај слика је биће и живот.

Тешко је и у којем светском песничком делу наћи више живота и борбе, лирске милоте и драмске јачине. Неисцрпива је то галерија крајних контраста, од гротескне грдобе до дивне етеричне лепоте. Све то тече силним набујалим током реке што нигда не стаје, нигде се не умара. Свуда је обилна пуноћа и снага свију векова и времена, а он гигант сред те величине пролази кроз реку светске историје свуда велик и поносит, а ипак свуда само човек, син ове убоге земље, судећи суд народима и вековима. Његова јака личност пробија границе алегорије; из дидактичне песме рађа се грандиозна и фасцинирајућа исповест љубави и мржње изгнаног фиорентинца. Има времена и духова код којих се класично и романтично не раздваја, већ је сливено у дивну хармонију. Ту се рађа величина: грчка трагедија, Шекспир, Данте!

Његова филозофија стара је сколастична, дакако уз утицај античке и Авероесове. Учитељем му је Аристотел, преодјевен у монашко руво Томе Аквинца, пак Алберто Велики и Бонавентура. Уза све то оштри поглед тог великана знао

S*