Српски књижевни гласник

116 Српски Књижевни Гласник.

је да елементе те филозофије прекује поносом индивидуалне слободе једног великог творца, којему све мора да служи. У реду којим је, строги судија, кривду и правду људску поредио, владају само политички и поетски мотиви, а никако теолошки ! |

Као Хуманизму и Ренесанси, тако и овом Дантеовом слободном становишту према наравима, животу и паганској култури извор је више религиозно мистичног него световног карактера. Фрањо Асишки и спиритуалисти зачетници су овог духовног препорода. Враћање нарави на чисто човјечно ослобођење из догматских спона и спутаног верског фарисејства био је циљ ове школе: чисто људско ванцрквено хришћанство. Одавде добива Данте и сви Хуманисти духовну слободу, одушевљење религиозно и национално за класичну старину, на темељу које ће да се препороди човечанство. Тек Реформација је покварила овај склад и раздвојила хришћанско од античког схватања живота.

Сав културни, литерарни и уметнички живот Италије кроз пуних шест векова иза смрти овог великана огрејао се је на његовом сунцу. Данте је био и остао Хомер народу своме. Његов утицај на уметност почима у приказивању прекогробног живота Андрије Оркања (1308—1368) и Луке: Сињорели (1441—1523), а кулминира у грандиозном приказању Буонаротијевог посљедњег суда, где је проговорила иста поносита и мучена прометејска душа. А за оно што је. Хуманизам на њега као и на остали средњи век на час заборавио, избила је та несавладива снага наново у ХУШ веку · и у немачкој и енглеској литератури, те све до данас у дубоком цртању света и живота и у литератури и у уметности даје најтеже задаће нараштајима, који к њему приступају.

ДР. ВИНКО ВИТЕЗИЦА.