Српски књижевни гласник

118 Српски Књижевни Гласник. и њено велико разочарење дошло је отуда што није познавала Бугаре. Кратка историја нове Бугарске показала је, и у односу према Русима, да се нико у њу не може поуздати, нити с њоме предузети какав политички посао.

Овим главним узроцима могао би се додати још један трећи — само много незнатнији од прва два — који је покаткад. неповољно утицао на држање Русије према нама. Тај узрок није лежао у самој политици Русије већ у обичајима који су владали у руској дипломатији, и у личностима, у појединим руским дипломатима. Рад руских дипломата који су заступали Русију на страни често није био сложан; није било склада и јединства у њему. Док су други европски дипломати били у свом раду једнодушни, јер су сви поступали по упутствима своје владе, дотле се дешавало да је руски дипломат у Паризу говорио и радио друкчије него онај у Лондону, онај у Берлину друкчије него онај у Риму, онај у Бечу друкчије него онај у Цариграду. Понеки руски дипломати одметали су се од своје владе и водили своју личну политику. На тај начин они су стварали неред и забуну. У време нашег и руско-турског рата, 1876—78 године, био је у Цариграду руски амбасадор гроф Н. П. Игњатијев, а у Бечу Е. П. Новиков. Гроф Игњатијев био је вођ и представник словенофила и, као такав, противник Аустро-Угарске. Е. П. Новиков, међутим, био је противник словенофила и препоручивао споразум са АустроУгарском. Он је био ближи и поверљивији према грофу Андрашију него према Игњатијеву. То поверење ишло је тако далеко да су он и Андраши одлучили били да о преговорима које су њих двојица водили не сме ништа сазнати гроф Игњатијев. |

Tako ie и код нас било руских дипломата који су својом личном политиком или својим невештим држањем уносили забуну у наше односе са Русијом. Било их је и у првим почетцима нашег државног живота и, с времена на време, све до краја. Руски'консул за време Карађорђа К. К. Родофиникин, Грк по пореклу, није нам лично био пријатељ, и мешао се у наше унутрашње послове. Истина, то мешање било је донекле разумљиво, с обзиром на право протектората Русије над Хришћанима у Турској које је она имала све до Париског мира 1856 године. Али је Родофиникин у то уносио своја лична расположења и, као непријатељ Карађорђа,