Српски књижевни гласник

136 Српски Књижевни Гласник.

котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због тога у државној управи влада неред и недисциплина, у политичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет за себе вреди много више него узет у друштву с другим Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној служби, Французи само крхају врат један другоме. |

Рат је. затекао Француску у нереду и неспремну. За време рата, није било слоге, организоване сарадње, координације између разних надлештава и комисија: то је падало тим више у очи што је француски дух јасан, логичан, методичан. Француз има реда у животу и у идејама, ипак зато француско је друштво неорганизовано. Зашто ? Зато што је Француз недисциплинован. Нико пе воли да слуша, па зато ни власт не сме да заповеда. Министри“ се боје штампе, бирача, јавнога мњења; изгубили су кураж управљања, попуштају на сваком кораку; нема тога министра који би на улаз у своје министарство смео истаћи објаву: „Овде се не праве послови!“ У приватном животу, у породици, у школи, у радионици, види“ се то исто. Ни родитељ ни учитељ ни газда ни мајстор немају више ауторитета код својих млађих. У школи се дете научи свачему само не ономе шта је најважније, -— законима заједничког рада, друштвеној дисциплини и солидарности. | i

Француз је аљкав. Свако је француско надлештво прљаво, прашњаво, испрскано мастилом, замагљено димом од дувана. Ипак зато, чиновници и служитељи проводе у тим одајама задовољно цео живот. Публика је иста таква; пљује где год стигне; квари јавне и државне ствари. По хотелима првог реда она се мора опомињати да пази на чистоћу. Иста нечистоћа у приватним кућама, и на селу и у вароши, — на чокеку и око њега. Па ни тачност није француска врлина. Мало ко долази у уречено време на састанак; на писма се не одговара никако или доцкан. По јавним надлештвима, ствар која би се могла свршити 37 десет минута, развлачи се десет месеца. За окореле бирократе француска су надлештва прави рај; са најмање напора, увек по обрасцу онога што је рађено раније, ствари Ce отправљају просто механички. Канцеларијска је рутина благодет га чиновника, али у исто време то је што спречака и упропашћује сваку инициативу и сваки полет у држави. И државне и приватне канцеларије скалупиле су се'у празне форме и застареле методе. Због те своје немарности, Французи нити умеју да запазе нити хоће да прихвате иредузимљиве и напредне елементе. Они се поводе за људима од имена и гласа, чија је снага