Српски књижевни гласник

Књижевни Преглед. 137

већ сва истрошена. Младима се не да напред; француска ;< „геронтократија“, влада стараца; мртви управљају живима.

Леност је такође једна видна особина сувремене Француске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи 01 умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновних ради само колико мора; министар колико да се одржи на власти; индустијалци и трговци колико да добро живе; родитељи и учитељи колико ·да деца не буду сасвим рђава. Свуда само трка за уживањем ! Дужност, рад, напор, — тричарије! Уживање је све!

Тврдичење и ситничарство ссећа се свугде: на дому, у раду, у политици, у држави. У место великих ствари Француз воли ситне; штеди као Кир јања, неће да има мног. деце, не мари за новачења.. Он зна све најбоље, виче на ауторитете и на државу, али опет зато улаже новац

државне обвезнице.

Француз је рођенч крит ичар, критичар у рђавом смислу речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варницама,“ али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славољубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе, свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа.

Највећи недостатак Француза то је саревњивост. једнака : код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Француза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански раз више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату може учинити више пакости својим познаницима. Туђу заслугу, туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време, звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарск, столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем, -— због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поквареног места, цела се влада узима, на одговор. Нико не верује у министрову добру вољу, нико му не признаје какве било заслуге. јавно мњење исто је тако немилосрдно: последњи међу последњима мисли да има неограничено право критике. Јавно мњење мрзи своје најбоље службенике, и својој непрестаној зачкољичарској критици не штеди ни њихог приватни живот. Оно је готово да одмах прихвати највећу измишљотину и најгнуснију клевету: оно не тражи доказе, него тражи. само предмете за оговарање. Друкчије и не може бити, кад сваки гледа шта други раде, у место да гледа себе и свој посао.

Ко мисли да Француз воли да учи, да чита, да зна, вара се. На прсте се могу избројати они који имају код куће књижницу. За просечног Француза читање је кулук и губитак времена. Француске књиге чита једна иста публика од сто