Српски књижевни гласник

138 Српски Књижевни Гласник.

хиљада лица, уз коју треба још додати странце. У Енглеској, књижевни листови и часописи броје читаоце на неколико стотина хиљада; у Француској једва на неколико хиљада. Али зато цео свет јури у позоришта, а још више у биоскопе. У новинама се више говори о глумцима и њиховим краватама него о друштвеном питању, економној експансивности, уређењу војске и спољашњој политици.

Французи су невероватно површни. Разговори у високом друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговавају, говоре о ситницама; учени људи, када су заједно, говоре о свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један министар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата 2

Француз воли да ужива. Кавага, позориште, излети, мода, жене, авантуре, то је његов главни интерес. Завирите у локале за забављање: маса света! Завирите у скупштину, када се претреса какво озбиљно питање: свега дваестак посланика (напротив, када је на дневном. реду какав скандал или када треба оборити владу, све је дупком пуно). Погледајте о чему пишу новине: фељтони, дневне вести, извештаји из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно и сручно написани, о разним политичким и друштвеним питањима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, железницама, путевима, пристаништима, болницама, школама... Француз напушта сваки посао за који се тражи већи напор. Француз је почео Панамски канал, али су га довршили други. Иста неиздржљивост и несталност огледа се и у француској спољашњој политици: за час-се напуштају пријатељи и савезници, и од њих праве непријатељи, чије ће се пријатељство после неког времена опет тражити.

Французи су парламентаран народ у томе смислу што воле да држе и да слушају говоре. Од политичара се не тражи ни знање ни карактер ни енергија; довољно је да уме говорити. Добар говорник се одмах проглашава за великог човека, и данашња је република режим говорника и адвоката. Колбер, који је муцао, не би данас могао бити министар. Французи су толико навикли на фразе, да не цене људе по њиховим делима него по њиховим беседама ; зато у њиховом јавном животу много се говори, а мало ради.

С овим моралним особинама какве се виде код данашњих Француза не може се отићи далеко, — али како да се изврши морални препорођај француског друштва 2

Писци који су се бавили тим питањем не слажу се међу собом. Сви увиђају да се мора наћи један заједнички циљ који ће надахнути и одушевити све Французе у њиховом раду.