Српски књижевни гласник

142 Српски Књижевни Гласник.

добију брижљиву израду текста, покрета, и све ефекте боја и светлости у декору и костиму. У оживљавању старих дела пројектовани су смелт покушаји чак и са наивнијим локалним комедијама, кад оне садрже живописне појединости и типове једног краја и времена, као што су на пример, они у Округићевој Саћурици и шубари. Углед на сјајну инсценацију Островског (не заброављајући, разуме се, књижевна одстојања између два писца) мора нас храбрити да из тог извора исцрпемо највише и најлепше што се може. Ако је сликање средине у тој сгарој лакрдији површно, избор мотива ограничен, конвенционалан и не с много укуса, ипак у свему томе има пуно типова и ситуација за глумца, боја за сликара, и у најмању руку један занимљив уметнички филм за публику. Покушаји о другим књижевнијим делима даће свакако више од овога. За то нам јемчи данашњи успех толиких старих драма и комедија које се данас одржавају на репертоару голом снагом текста и глуме, без оних мађијских ефеката инсценације, костима, декора и светлости, које данас удвајају вредност дела на позорници.

Што се тиче наше историјске драме, она има да добије све ново, до самог типа костима. Већ у очи рата чиниле су се студије и припреме за обнављање наше ношње Немањићског времена, у стилу историјски вернијем и сценично. живописнијем од досадањих немогућих и фантастичних „душанки“. Нушићев Наход Момир и Бојићева Урошева женидба биће прве српске историјске драме у костиму свога времена.

Та техничка и декоративна обнова омогући ће и репризу многих дела која су до данас била запостављена, и повратити у опште извесну равнотежу у репертоару, у коме је до данас избор био врло скучен и условљен околностима које често немају много везе с уметношћу.

Та обнова националног репертоара срећно пада у време стварања Глумачке Школе. Њени“ кандидати треба од првих својих корака у националну драму да уђу с извесним респектом, с пуним осећањем њеног смисла, · стила и традиције. Дилетатнизам безбројних импровизованих ŽXajayK Вељка, Максим Црнојевића, Ђида и Калчи унео је толико лажног патоса, рђаве декламације и вулгарности у представљање домаћих дела, да ће требати много рада да се национални; репертоар комад по комад — обнови и уздигне.

Закашњење нове зграде пореметиће нарочито програм опере. Већи и главни део пројектованог репертоара (Продана невеста, Кармен, Фауст, Пикова дама, Царска Невеста, Аида, Блудећи Холанђанин, Фигарова свадба, Веселе жене Виндзорске, Коњевићев Вилин вео, Христићев Сутон) мора сачекати велику позорницу. У Мањежу, са великим техничким.