Српски књижевни гласник

144 Српски Књижевни Гласник.

Печуја (Мечек) врло згодан као граница. Иста ова граница је дата нашој делегацији, кад је из Београда полазила на. Конференцију мира, као основа за преговоре и захтеве за границу на северу у троуглу између Драве и Дунава. Наша делегација је приликом првих разговора Ha Конференцији мира безуспешно бранила ову граничну линију. На првим. седницама наша је делегација била обавештена да ни Прекомурје ни Барања неће моћи ући у састав наше будуће државе.: Почетком маја 1919 наша делегација је поднела један акт Конференцији тражећи да се накнадно прегледају све границе, па дакле и граница у Барањи. И тако су наша четири делегата поднела један нов предлог за све границе па и према Маџарској. По томе предлогу, који је Делегација израдила сама, граница коју је она тражила требала је да буде река Карашица јужно од Печуја, једна доста слаба, и ако донекле природна граница. Наша териториална комисија била је противна оваквоме предлогу наше Делегације, зато што није одговарала правом стању ствари и зато што је то радила из страха да се не изгуби све. Ову границу је радио ]. Смодлака по маџарским статистикама, којима је много веровао; и при дискусијама је заступао једно иначе правилно мишљење, да наша будућа граница треба да буде приближно права етнографска граница. Мишљење. је ово преобладало у Деле-, гацији, те га је као такого предао Председник Конференцији Мира, која је упутила предлог великој териториалној комисији на расматрање и поновно прегледање свих наших граница. Ова териториална комисија прими молбу наше делегације и позове је да изнесе своје разлоге и одбрану те границе. Тек на ту седницу експерата француских, енглеских, италијанских и америчких, наши делегати Веснић, Трумбић, Жолгер, Џешић, позову и проф. Цвијића да као експерт наш брани Барању. Французи, који су раније стали на страну нашу после једнога разговора са |]. Цвијићем, узму бранити Барању и Прекомурје, али „како се они нису могли борити за оно што Срби нису тражили“, и „да не иде да граница буде 'Мечек планина“, натуре осталима данашњу граничну линију. Ова гранична линија иде северпо од Карашице неким. брежуљцима: по боља је од Карашице као граница. Та линија гранична није била довољно проучена, подаци које су дали Барањци били су недовољни и непоуздани. Др. Јован Цвијић је узео, после овога, одмах путовати на своју руку по'Барањи, и утврдио је да ствар у Барањи много боље стоји него што је казивала маџарска статистика, која је служила, нашој Делегацији као“ главни материјал. Професор Цвијић поднесе један реферат у коме образложи са новим аутентичним подацима и бројевима нашој делегацији да треба Барањску границу исправљати у. корист Срба, Буњеваца и Шокаца. —- Тај његов реферат је. остављен у архиву; он није никад дошао пред Конференцију“