Српски књижевни гласник

148 Српски Књижевни Гласник.

равнотежа и духа и разума. Тај мир и та равнотежа Hajпотребнији су онда кад их је најтеже сачувати : у тренутцима велике опасности. Нашу је државу у тренутку комунистичке опасности водио или лакомислени осећај сигурности или избезумљени осећај страха: средине није било. Велики осећај сигурности и велики осећај страха не предвиђају : ни један ни други нису особине правих државника. Тако се десило да се при изградњи устава није довољно мислило на комунистичку опасност, а при изградњи закона о заштити државе није довољно мислило на устав. При изградњи устава није се мислило на то да су извесни политички принципи на којима почива демократска држава, били доведени у питање, као што је принцип слободе, и с њим у вези принцип мирног развијања, еволуције; да их зато треба изрично унеги у устав, и на тај начин учинити изрично неуставном сваку политичку борбу противу њих, борбу за диктатуру и револуцију. При изградњи закона.о заштити државе није се мислило на то да има извесних принципа који се некажњено не вређају, и да су ти принципи за законодавца и владу у првом реду уставни принципи. Ни у првом ни у другом случају на последице се није мислило, на рђаве последице, а оне су дошле и долазе. Влада је, оправдано, хтела да одговори општем осећају народа који се, после убиства Драшковићева нарочито, окренуо противу комуниста терориста, и донела је закон о заштити државе, што је било потребно, али је извесним његовим члановима повредила устав, што је било излишно. И тако су и Влада и њена скупштинска већина присвојиле себи право које су порекле другима, и које у једној уставној држави нико нема: право на повреду устава. Случај је овај необично тежак, · најтежи у својој врсти, једини, 'кад“ може бити речи о апсолутистичкој владавини скупштинске већине: једна скупштинска већина не сматра се везана правним прописима које је она сама донела. Несумњиво је да Влада и скупштинска већина црпе ово своје право из државног интереса, или боље, из свога права да овако или онако схвате државни интерес: То је политика државног разлога, којој је, по њеним носиоцима, све допуштено. Али та политика значи пуну правну неизвесност, и води неминовно искључењу сваког противног мишљења, пуној политичкој нетрпељивости.

Она фатално води мешању странке са државом, мешању борбе противу странке ca борбом противу државе. То је политика када је само једно схватање о државном интересу потпуно допуштено, и то оно званично. То је политичка деградација парламента, у колико се оно што под њоме остаје може назвати парламентом. То је политика. непотпуне или никакве, у сваком случају неефикасне контроле над. радом Владе и њене већине, јер се врши само у мери у којој то допушта сама Влада и њена већина. И тако бранећи државни