Српски књижевни гласник

170 Српски Књижевни Гласник.

вуче лозу од неке старе грофовске куће из Тирола, да је врло богат. А већ:о његовим везама са самим двором, он није хтео ни да говори... ј

— Да си умук'о, пезевенк! скочи на њега Пријовић «и жиле му избише дуж чела. -— Ти ли ћеш мени, фитме једно, да солиш памет! Напоље, и да те моје очи нису више виделе“

Али ствари су опет пошле по старом, и Јованкино саетајање с Краусом наставило се као и пре. За њу је 'сад вадио кестење цео млађи Ташлихан, онај модернизовани 'његов део. који је кокетовање с официрима и љубакање с чиновницима сматрао саставним, битним делом савременог образовања. Као да су с прекидањем веза са животом под Турцима биле одмах пресечене и све моралне традиције прошлости “и као да је требало све ствари, у част новог времена, поставити наопачке, дићи горе оно што је било доле, а оно што је било. горе свући у блато.

То је био један од оних као пустињски самум лудих, врућих ветрова који се покаткад јављају, у прелазним историјским пернадима, и који упаљују мозак једног друштва дотле да оно као сноходац пође кроз живот, тапајући по мраку, без компаса, у (једном духовном 'мамурлуку који све ствари приказује друкче но што оне јесу.

ЈУ

Пријовић је ишчекивао да ће се јованкина историја, најзад, тако развити. Он се нимало не узнемири кад га жена дочека једне вечери у сузама и саопшти му, ломећи руке, да је њихова Јованка тај дан иза подне рано отишла да је још нема.

— И не треба нам! Официруша! узвикну он бесно, а

глава му се тресла и рамена поигравала као да ће га кво час ухватити падавички грч. |

Али он према кћерином бегству није био онако равнодушан како се правио. Ма како се ствар унапред развила, његова је кућа једном за увек била осрамоћена. По његовим схватањима, као и по схватању друштва у коме је настао, овакав случај није био само срамотан за онога који га је учинио, него је своју прљаву сенку бацао на целу породицу. Његова прогрушана коса је сад била осрамоћена, његова жена је учињена кривом што није умела да васпита своје