Српски књижевни гласник

174 Српски Књижевни Гласник.

себе ваздух који се мучно дизао из груди, притиснутих задухом. Најзад се смири, и ћутке је гледао испред себе.

— Па колико је то7 упита он доцније. — Он сигурно хоће новаца 7

Испало је да је та сума округло осамнаест хиљада форината само за фонд, као кауција, а прћија би се у' роби и стварима дала по врху као што је тада био обичај при удавању имућнијих девојака.

— Нема! одби он енергично. — Нека развади као што“ је довео, нека уради с њом шта хоће, али ја нећу ни за шта да знам! | Млади Пријовић је покушао да убеди оца да кауцију мора положити, ако неће да га власт стане прогонити и војска узме на зуб. Доказивао му је, са страсном преплашеношћу, да ће, у противном случају, увалити кућу у страховиту невољу и потрпати све путеве који се отварају за младићеву каријеру. Покушао је да утиче и на његово срце, куцајући непрестано, и представљао оцу могућност да би ради његове тврдоће могле трпети и његове две млађе кћери које нису криве што је“ од Јованкине памети било јаче њено срце.

Све једно. Старом Пријовићу није никако било јасно шта сад свет хоће од њега кад је већ једном осрамоћен, и није схватао зашто јованка тражи благослов и прћију, кад се свега одрекла побегавши од куће 2

— Нека, размислићу! рече он најзад, и мрдну официрима главом у знак поздрава, па се срдито окрену и оде из собе, несигурно се лелујајући на својим сувим ногама као притка у влажној земљи, под јаким ветром.

(Крај у идућем броју) БОРИВОЈЕ ЈЕФТИЋ.