Српски књижевни гласник

Породица Пријовића. 173 Најзад, млади Пријовић прекиде мучно ћутање, и завијено стаде разлагати оцу да је Краус официр, да много полаже до официрске части и да може ући у брак само онда, ако положи извесну кауци'у у пенсиони фонд као главницу за осигурање породице ако погине у рату.

— Па шта се то мене тичег обрецну се на њега стари Пријовић.

— Али он ће сад да буде твоје дијете! филозофски рече млади човек.

— Какво дијете, какви бакрачи! узвикну старац. — Не може лутеран бити моје дијете! Јок, то нема!

Млади Пријовић је видео да овај заобилазни пут не води успеху, јер се отац некако гије никако досећао шта му син хоће. Млади човек стога притисну на најосетљивије старчево. место, све једно што је знао да ће болети.

· — Али ти, тата, видиш да ми, ради угледа наше куће, не можемо пустити Јованку без мираза.

"Пријовић се пркосно насмеја.

— А, то ли је Ради угледа куће7 Е, све сам до сад мислио да си само млад и зелен, али сад видим да си будала! Ради угледа куће7 А је ли она пазила на углед куће, кад је отрчала за ону тамо поган и без црквеног и без родитељског благослова 2 јок, роспија једна! А сад, кад треба треснути кесом да се зачепе уста оној сабљашкој скитници и агарјану једном, ти ми ту лудујеш о прћији. јок, славе ми, док сам жив!

Пријовић се био“ узрујао и сто викати, ударајући песницом о сто и потрескујући јаросно табачићем за пепео који је стајао пред њим. Официри су се збуњено погледали, не схватајући изненадну Пријовићеву срдитост која је била и из његовог зарумењеног лица и из његовог повишеног, промуклошћу раздртог гласа, и испод његових удараца. Млади човек није знао шта да ради да га умири: и дотицао му је рамена као да га је хтео да упозори да није сам, и опет се обраћао официрима с печалним и постиђеним гримасама лица које су деловале и плачно и смешно.

— Али, тата, говорио је он кроз сузе, — тата, молим те, смири се! и туткао је матер, која је изишла из кухиње, да ублажи оца. | Пријовић је дуго отпухивао, с тешкоћом избацујући из