Српски књижевни гласник

176

Синиша.

Хрисанша.

Синиша.

Хрисанша.

Синиша.

Хрисанша.

Синиша.

Хрисанша.

Синиша.

Хрисанта.

Синиша.

Српски Књижевни Гласник.

Мучим 7. Не, већ љубав снивам. Уносим у тебе сву дубину среће И оваплоћење божанства уживам, Гледајући само твоје бело плеће. : Сад си к'о русалка у сутон пурпурни. и Кад ноћ јој низ груди простре плашт прозирнији i

И заигра лахор њима танац журни,

И распе се као реком уздах мирни. Чудно збориш. Је ли 7 Ко да слушаш бајке. 2 А муж твој кад прича г ; ONA Ax! > IO Говор му сличан На досадну песму распукле свирајке. ја сам као... (с ћа се) Шећер. | А он као сичан. | Дивно је речено. (За себе) О, јаде мој! (Хрисанти) Је ли 7 О, мени се смеје кад видим вас двоје, — њ Тебе, чије око само чежњу жели, И њега ком нису умели да скроје Преци чак ни руке, — ја се смехом давим. (Гледа јез Ти млада, пупољак миришљав и чедан, Грудва снега, коју хтео бих да кравим. ред A oH? Ћути! Смешан ма одакле гледан. И зар ниси никад у постељи брачној Осетила да те целу хвата језа 7 И зар ниси клела у поноћи мрачној Оног ко те за тај угарак привеза 2 Све погађаш ! То се у твом оку чита, У њему ја видим сву тугу што спава. Тугу што је лажних врлина већ сита, И поштење, видим, које очајава. И сад ево мене да ти живот речем. Још си као роса, но старост наступа. Ја хоћу ту старост.