Српски књижевни гласник

Хрисанша. Синиша.

Хрисанша. Синиша. Хрисанша. Синиша.

Хрисанша.

Синиша. Хрисанша. Синиша.

Хрисанша. Синиша.

Хрисанша. Синиша. Хрисанша. Синиша.

Хрисанша. Синиша.

Хрисанша. – Синиша.

Хрисанша.

Урошева Женидба. 177

Боже! Да претечем. Да се твоја душа у мирису купа. Но ипак ја мислим, превара је ружна. То превара није. Него 7 Крик потомства. Нова поколења траже остварења, Да их задовољиш ти си себи дужна, И Бог благосиља таква вероломства ! И Богородица, у час искушења, Пример за то даје. Веру не скрнави! Тако ти Спасења, о Господу ћути! Сен лажне чистоте у себи задави. Немој...

Онда на ствар. Пролазе минути. ја те позвах овде, ти на позив приста. Па зато сам дошла.

То је сасвим јасно: Чим си дошла овде, ниси сасвим чиста. Но ипак разговор свршиће се часно. Пољупцима.

Никад... Не. Жена си права. Но спашења нема ни лево ни десно. Ког матица узме, тај се не спасава. Но зажмури... Како 7 И умире свесно, Још не тонеш, али не видиш обала. Пусти се! Доцкан је, да се талас спречи. Сад имају дужност твоја уста мала, Али за пољупце, не за мудре речи. Ја не знам шта хоћеш. Све иде полако. Цео живот то је осека и плима. Шта ће ти тај вео 7 Нека вече млако Голица ти недра. (Хоће да јој скине вео) Па мени је зима.

12